Кривошијани све до 1882. године нису признавали ничију власт, нити су иком одговарали за свој рад осим своме племену. Нису признавали ничије законе осим свог међусобног договора. Порез никоме нису плаћали, нити ичију вијску служили.
Кривошије, географски мали простор, биле су слабо настањене са свега 700 до 800 ратника. Ипак су биле чувене у целом свету. Нарочито их је прославила 1869. година када су устали против аустроугарске Монархије.
Бечка влада је хтела да их подјарми као и остале народе који су живели под њеном влашћу. Да их примора да поштују њене законе, да им одузме оружје и да младиће узме у солдате да служе војску. Кривошијани су одлучно рекли „не дамо оружје ни младиће да служе непријатељу српског народа“. Бечка влада је применила силу и послала војску да покори ту шаку горштака који се не покоравају њеним законима. Кривошијани су се томе надали, те као добри и прекаљени ратници, а уз то и добри познаваоци терена дочекали су аустроугарску војску, нанели јој велике губитке и натерали је на бекство. То се поновило три пута и сваки пут Аустроугари су бежали низ Рисанске стране.
Бечка влада је, плашећи се општег устанка поробљених народа, послала генерала Родића да у име Бечке владе потпише мир који буду диктирали Кривошијани. Мир је потписан у јануару 1870. године у селу Кнежлац у Кривошије од стране пет представника Кривошијских устаника од којих су три били Самарџићи, а испред Бечке владе генерал Родић.
Овим уговором о миру Бечка влада се обавезала да не дира у наследне обичаје Кривошијана, те да им намири сву штету коју им је начинила аустроугарска војска. Овим уговором о миру пољуљан је углед аустроугарске и њене владе у свету. Зато је Бечка влада чекала моменат када да погази уговор и да се освети Кривошијанима, што је и учинила 1881. године. Поново је предузела офанзиву са много више војске.
Кривошијани су се поново латили оружја и борбе су трајале од новембра 1881. до маја 1882. када су устаници били приморани да напусте своје домове и да се повуку на територију Црне Горе.
Тада Бечка влада прогласи амнестију. Један већи број Кривошијана се вратио у Кривошије, а један број је остао у Црној Гори. Ко је остао у Црној Гори добио је од краља Николе поседе у околини Никшића, пошто је Никшић ослобођен од Турака 1877. године. Устаници из Кривошија су насељени у Рудине, Риђане и Кусиде све у околини Никшића. Највећи број Самарџића населио се у село Кусиде. Ту се населио и мој прађед Пејо Драгишин Самарџић.
Најтачнији подаци о том добу могли су се наћи у Цркви. Међутим у току другог светског рата црквена архива из села Драгаљ је спаљена. Зато се Војин Самарџић (чије податке користим) определио за разговор са старим људима и углавном се њихови искази подударају.
Војин предпоставља да су најтачнији искази Сима Савова „Машковића“ Самарџића. То је онај Симо „Бијели“ који је 1869. године први испалио пушку на аустроугарске жандаре и који је учествовао у потписивању мира у Кнежевцу са генералном Родићем јануара 1870.
Да је Кривошијски устанак био признат од ондашњих кнежевина Црне Горе, Србије и Русије види се по томе што је велики број устаника био одликован од ових влада, како за време првог устанка 1869. тако и између два устанка, као и за време другог устанка 1881/82. За све учеснике устанка који су остали да живе у Црној Гори после 1882. године била је додељена национална пензија. На дан 100 годишњице устанка откривен је споменик 17. августа 1969. у Црквицама.
Самарџићи су у току народно ослободилачке борбе 1941-1945 године дали скроман допринос, што сведоче натписи на споменицима и спомен обележјима. На споменик на Савини код Херцег Новог што бораца, а што жртава фашистичког терора уписано је 26 имена Самарџић, више него иједне породице у том крају.
Предраг Самарџић 